– Док сам још почињао на популарној „Детелинари“ у дресу Новог Сада сањао сам овакве ствари. Сви смо ми као клинци прижељкивали овакве утакмице и надали смо се да једног дана можемо да се такмичимо у Лиги шампиона са најбољим европским клубовима. То су тада били наивни дечачки снови и у њима сам видео себе у истом издању као што је то било на утакмици са Ливерпулом – рекао је Павков и наставио:
– За мене је ово био сан у који сам веровао, иако сам донекле знао да није реално да се све ово деси. Сада се то остварило и добио сам потврду да треба веровати у снове. Да бисте дошли до овог што смо ми урадили морате да верујете у себе.
Подршка најближих и вера у себе су рецепт за успех нашег нападача.
– Тежак је био мој пут до овог сада, али такав пут и треба да буде. Не може да се оствари успех без муке, за све у животу се треба борити и напорно радити. Чиме год да се бавите, пут до успеха не може да буде једноставан, зато је најважније да знате своју вредност, да имате јасан циљ и да издржати све. Лично сам увек веровао у себе, много више него што су други то радили. Мени су породица и пријатељи много помогли да истрајем и да сваког дана радим све боље и зато је ово и њихов велики успех. И после утакмице са Ливерпулом прво су ми честитали девојка, сестра, најбољи пријатељ и родитељи.
Мало је познато да шпиц црвено-белих своје прве фудбалске кораке није направио на том месту у тиму.
– Почео сам да играм фудбал као задњи везни, све док нисам дошао до омладинаца. Добро сам се сналазио на тој позицији, зато ми данас добро иду шутеви са дистанце. Мислим да управо из тог искуства проистиче моја способност да постижем голове и ногом, а не само главом, као што би многи због моје грађе помислили. Мислим да је то моја велика снага. Сада се све више и у медијима прича о томе да ногом играм пођеднако добро као главом. Само ми је остало још левом ногом да дам гол.
А као и сваки дечак који сања, и Павков је имао фудбалске идоле.
– Углавном сам одувек волео да гледам играче који су слични мени по грађи и по стилу игре, јер сам од њих могао највише да научим. Касније сам уживао у играма Златана Ибрахимовића, а као дечак од наших играча највише сам волео да гледам Николу Жигића.
Управо у стилу Жигића наш нападач дао је други гол Ливерпулу.
– Подсећа много на његов гол против Роме и зато ми је још дражи пошто ми је он био узор. Драго ми је што сам звездаше подсетио на велику победу над Ромом.
А као у нека прошла времена, само овог пута са именом Милана Павкова, чула се песма „Скочи, дај гол главом“.
– Нисам могао да очекујем, ма чак ни да сањам да ћу то доживети. Ни данас не могу да верујем да ми је цела Маракана певала. После утакмице сам био на северу, заиста неописиво. Чаробно. Колику енергију нам дају навјачи се јасно видело јуче на терену. Толико сам уживао да сам после гола само стао и уживао у амбијенту који су навијачи направили.
Поново се на Маракани дешавају чуда, поново се име Црвене звезде изговара са поштовањем, поново се на нашем терену постижу голови вредни историје.
